Gde ideš? U Bukurešt? Šta ćes tamo!?!?…
Otprilike ovako je izgledala reakcija većine, kojima sam rekla u kom gradu da planiram da trčim polumaraton. Ideja za trčanjem u dalekom Bukureštu stvorena je jedne nedelje u septembru dok sam prelistavala Politiku i čitala o impozantnim građevinama i predivnim vrtovima koji krase ovaj grad.

Odlazak u zemlju Drakule je započela grupa trkača, mala ali odabrana, rekla bih oni najhrabriji su odlučno krenuli preko Golupca i Đerdapa do granice gde su nas dočekali nimalo ljubazni carinici. Putovanje se odužilo jer su gradovi u Rumuniji povezani lokalnim saobraćajnicama koje na pojedinim mestima vape za novim slojem asfalta. Jednostavno – od Beograda do Bukurešta zaboravite na pravolinijsko putovanje, jer ruta više izgleda na izvestaj  EKG nalaza…

Odvajamo se od Dunava i stižemo do Krajove, jednog od većih gradova na putu prema Bukureštu.
Ravničarski predeo, popodnevna gužva u saobraćaju i pogled na tešku industriju koja je nekada bila glavna grana socijalističke Rumunije, te brojni putokazi i oznake kilometraže davali su do znanja da smo sve bliže cilju. U Pitiestiju, gradu 100 km od Bukurešta, proizvodi se Dacia, auto koji je Rumunima glavno prevozno sredstvo. Ovaj grad značajan je za putnika namernika, jer od te tačke počinje autoput – dašak prave Evrope nakon sati i sati drndanja i truckanja…

Već je bilo veče kada smo konačno ulazili u grad. Naravno da sam u glavi imala neku svoju sliku kako će to sve izgledati, ali prvi dodir sa gradom šokirao me je pozitivno. Vozili smo ka hotelu kroz široke bulevare i brojne trgove, od kojih je većina napravljena po principu kružnog toka, ali sa jednom zanimljivošću – a to je da neki kružni tokovi imaju semafor! Iznenađujuće brzo smo našli parking mesta u Starom Gradu i požurili da ostavimo torbe kako bismo uhvatili bar jedan krug po uskim kaldrmama sa perfektno sređenim baštama restorana i kafića koje su bile pune nasmejanih lica.

 

Prvo jutro u Bukureštu su neki odlučili da provedu na terasi hotela uz kafu a neki su odlučili da naprave krug u „dvojci“. Čaušesku je značajno doprineo izgledu grada i pretvorio ga u široke bulevare, a sve je začinio izgradnjom druge najveće po površini zgrade u svetu – danas znane pod imenom Palatul Parlamentului. Pregršt predivnih građevina stila Belle Époqu i mala Trijumfalna
kapija su doprineli da ovaj grad nazovu “Mali Pariz” dok legenda kaže da je Bukurešt, na obalama reke Dombovite, osnovao pastir Bucur, čije ime u bukvalnom prevodu znači “zadovoljstvo”. Navodno da su muzika frule koju je pastir svirao zanela ljude, a njegovo ukusno grožđe iz obližnjih vinograda osvojilo lokalne trgovce, koji su grad nazvali po pastiru.

Start polumaratona i maratona je bio ispred zgrade Parlamenta odakle je krenula vijugava reka dobro raspoloženih cca 10.000 trkača sa svih strana sveta. Trasa trke je bilo osmišljena tako da
ukoliko nismo imali prilike dan ranije možemo da vidimo sve značajnije turističke tačke Bukurešta…od vrta Cismigiu u kom se nalazi malo veštačko jezero, preko zgrade filharmonije u kojoj
su nastupali brojni svetski muzičari, kao što su Jehudi Menjuhin i Zubin Mehta, Univerzitetskog trga, Bulevara Pobede koji krase Cantacuzino Palata, istorijskog Trga Revolucije, Doma vojske, sedište CEC i Muzeja Narodne istorije.

Neko brže, neko sporije, uglavnom svi iz naše ekipe su završili izabranu trku i okitili se zasluženom medaljom. Bez obzira na umor i nedostatak sna od prethodne noći, nastavili smo sa smehom
pozitivnom energijom EKG drumovima do lepog plavog Dunava, a dalje do krajnjeg odredišta. Utisci se još uvek sabiraju, a fotografije I nova prijateljstva su tu da nas podsećaju na još jednu lepu avanturu.

Jelena Paunović