Razmišljam, vraćam se u prošlu godinu, i početku moje najduže sportske povrede …  želja mi je bila da se nakon povrede, za koju sam verovala da će brzo proćI, polako vratim pripremama za moj sledeći  maraton. Nakon prošleogodišnjeg  Njujorškog maratona , koji je bio moj tek drugi maraton u životu, napravila sam neplaniranu pauzu od 7 meseci, tokom koje sam išla na različite terapije i koristila se svim mogućim načinima kako bih se što pre oporavila. Shvatila sam da od mojih planova, što se tiče trčanja novog ličnog rekorda u maratonu ove godine, neće biti ništa. Tek krajem Maja 2015.godine vraćam se trčanju sa tek po 4-5km svaki drugi dan. Početkom Juna sam počela sa povećavanjem kilometraže. U Julu su usledile lagane dužine , a u Avgustu treninzi pojačanog intenziteta.  Vratila mi se nada, ipak sam odlučila da učestvujem  na ovogodišnjem Berlinskom maratonu. Saveti u vezi načina treninga koje mi je davao Nenad Živković, prijatelj maratonac, zaista su me preporodili. Došao je i kraj Septembra, bila sam spremna na svoj treći maraton – Berlinski maraton.

Put  je bio naporan, kolima do Berlina je trebalo oko 16 sati. Uveče stižemo u Berlin. Sastajemo se i pozdravljamo sa ekipom koja je stigla pre nas u smeštaj, svako  u svojoj režiji što se tiče prevoza.  Sutradan odlazimo na Expo, a nas dvoje iz tima Active Traveling – Srećko i ja, i na sastanak tur operatera. Interesantna stvar je bila ta, da sam ja taj sastanak shvatila veoma ozbiljno, što mi je bio povod da kupim cipele i obučem se poslovnije, tj.onako kako se nikada ne oblačim. Stižemo na mesto sastanka, kad ono… svi obučeni sportski, od glave do pete, baš onako kako se ja oblačim svaki dan! Maler.  Više je bilo smešno nego bilo šta drugo, ali dobro, šta je tu je. Nakon sastanka ostali smo par sati na Expo-u. Veći deo ekipe je kasno poslepodne provelo u gradu, a tek nas nekoliko je ipak odlučilo da bude odmorno sutra pred maraton i ostane u smeštaju.

Dan maratona. Budimo se veoma rano, slede doručak, spremanje… Polazimo na start zajedno, u grupi. U jednom momentu, 2 minuta pre dolaska metroa, nas dvoje shvatamo da nismo poneli čipove, a bez njih nema zvaničnog merenja vremena. Srećom pa je stanica metroa bila relativno blizu našem smeštaju. Ubrzo smo to rešili i nastavili naš put ka startu. Približavamo se Brandenburškoj kapiji .. da da, to je ta čuvena Brandenburška kapija, slika i simbol Berlina.  Tu je u blizini i startna zona, koja se, s obzirom da je to jedan od najvećih maratona sveta, nalazila na zaista velikoj površini. Imali smo sasvim dovoljno vremena da se pripremimo za start maratona, ostavimo stvari, zagrejemo se, nađemo svako svoj startni blok.

Masa, uzbuđenje, muzika,… 9 sati – maraton je startovao.  I to u nekoliko talasa. Polazimo i mi, nekoh 15tak minuta nakon prvog starta. Temperatura idealna,  početak trke prema planu, osećala sam se predivno! Moj treći maraton, kojeg sam tako dugo priželjkivala, konačno se dešava!

Prolaze kilometri. Kako  je prošao 14.km, konstatovala sam da se dobro osećam, da držim planski tempo, da apsolutno od momenta kad sam krenula nema nikakvih promena. To nije bio slučaj kod mog drugog maratona, duplo teže mi je pao. Mada Njujork i Berlin, a i sama situacija u kojoj sam bila tada – ne mogu da se porede. Prolazim dužinu polumaratona, sve biva sasvim savršeno,na satu 01:39. Na 25.km mi počinju bolovi negde iznad stomaka (kažu pleksus solaris) srećom prolazi posle par minuta. Na 27.km uzimam prvi gel. I dalje sam držala isti tempo s početka trke. Prolazi i 30.km, u tom momentu je na satu pisalo vreme 2:20. Uf, jedva sam se iskontrolisala da me ne obuzmu emocije. Zamalo u par navrata. Zaista sam bila presrećna što sam na pravom mestu u pravo vreme, što vidim da mi ide, što sam se posle mnogo meseci pauze vratila maratonu, i što sam bila na putu svog novog ličnog rekorda!

Zadnji kilometri… vidim da čak iako usporim, završavam u vremenu za koje sam i bila programirana. Na stranu to što nisam trčala idealnom putanjom, i što mi je sat na kraju maratona pokazao 500m više od maratonske staze.U jednom momentu, skretanje u levo, o eto je…  Brandenburška kapija! Kraj! Gotovo je! Uspela sam!!  Duša prepuna sreće i radosti! Nema ubrzavanja na kraju, opet ja i moje suze stupaju na scenu, više nema obuzdavanja, to sam sanjala gotovo nepunih godinu dana. Gotov je i taj treći maraton, posle misljenja nekih da posle povrede više neću trčati, posle kilaže koju sam napravila u toku pauze, posle svih peripetija, i kratkog vremena da se vratim maratonu – vreme na satu je pokazalo, baš onoliko kolika je bila prognoza – 03:19:46!

To su trenuci za koje vredi živeti, I danas, I sutra , I uvek.. do kraja …

K.P.