Za mene je sve ovo bilo nesto novo u mom životu, drugačiji treninzi, rad po planu, tim koji je tu za rešavanje svakog problema. Počela sam polako, krajem Jula 2014.godine.. A prvi trkački koraci mi se vezuju za 1.Mart 2010., do kojih je došlo zahvaljujuci otvoru za septičku jamu u dvorištu, gde sam zapela I zaradila išijas I ukočenost. Tri meseca u bolovima,po lekarima. Tog prvog dana Marta sedela sam za računarom I tražila način da se rešim tih bolova, vec očajna, najviše zbog nemogućnosti da radim vežbe I fitnes koji sam godinama unazad upražnjavala redovno.

Našla sam neki članak na netu, I par minuta posle toga eto me na ulici, ja trčim.. Moja prva 2 kilometra.. Četiri I po godine posle toga – New York City Marathon, jedan od šest najvećih maratona sveta! Ko bi sanjao, da ću 2.Novembra 2014. godine hitati ka cilju maratona u Njujorku. Deluje nestvarno, ali baš to je bio put kojim je gospod hteo da idem, I sa njega necu sići! Setite se, koliko ste puta seli u pogrešan voz, koji vas je odveo na pravo mesto. Neverovatno je to, ali verujem da se sve dešava sa razlogom, meni, vama, svakome. Želje I mogućnosti, kažu – dve različite stvari. Ja kažem – stvorite mogucnosti, svojim delima, svojim ponašanjem, jer pošten, plemenit I dobar čovek već samim tim što je takav stvorio je mogućnosti i otvorio vrata. Strpljenje je još jedna velika stvar, bez njega dolazimo do mnogih grešaka. Okej, ljudski je pogrešiti, ali istu grešku praviti iznova? Ne, nećemo tako. Bićemo strpljivi, polako ali sigurno, koračaćemo napred. Svaki poraz je put do nove pobede, novih nadanja. Kažu, nada poslednja umire. Ja kazem – nada ne umire nikad! I ako postaviš sebi jasan cilj, ako istraješ u ostvarenju tj. ako ga zaista zaista želis – OSTVARIĆE SE! Nebitno je šta drugi kažu, svoje želje držite uza se, ne puštajte ih. Pogani komentari su odličje sitnih duša, nebitni su. Na njih nema osvrtanja!

Kada sam prvi put videla plan treninga za mene, iskreno, uplašila sam se. Volim ja trcanje, itekako ga volim, ono je moj život. Ali one brzine …one cifre… za mene svemirske, terale su me na razmišljanje “hoću li ja to moći”… Inače ne volim da baratam ciframa, ne volim kalkulisanja. Volim svoju brzinu takva kakva je, moja je! Uživam u njoj , iako bih uvek želela da idem sve brže I brže!

I da, najbitnije od svega je što znam, da kad tad, to što sanjam – ostvariće se J

Zapamtite, dokle god sebe ubeđujete u to da možete, verujte da možete!

K.P.